Veliki proizvođači hrane bi trebalo da budu sljedeća meta ESG-a

Koliko je dijetalnih koka-kola previše? A ako prodate previše, da li bi trebalo da dobijete ESG degradaciju ili da imate neku vrstu nadoknade za zdravlje? Možda nutritivni kredit? Kupio bi se od, recimo, Nacionalne zdravstvene službe (The National Health Service) u Velikoj Britaniji ili grupe za obrazovanje zdravlja crijeva. To nije tako smiješno kao što zvuči, posebno ako ste velika kompanija koja traži vrhunski ESG (Ekološko, društveno i korporativno upravljanje, Environmental, social, and corporate governance) rejting. Ovih dana možete ublažiti sve vrste bolesti koje izazivate društvu tako što ćete uštedjeti dio svog profita za poene za dobro osjećanje: avio-kompanije mogu da kupe kredite za ugljenik; graditelji mogu koristiti kredite za biodiverzitet da nadoknade štetu u šumama i močvarama. Pa zašto ne i nutritivni krediti?

Šteta koju ultra-prerađena hrana (ultra-processed food, UPF) – a time i oni koji je proizvode – nanosi zdravlju svijeta je sve očiglednija. Posljednjih nekoliko mjeseci vidjeli smo gomilu knjiga o tom pitanju – pomislite na naslov: "Ultra-obrađeni ljudi: Zašto svi jedemo stvari koje nisu hrana... i zašto ne možemo da prestanemo?" Od Chris  van Tulleken. Većina nutricionista i ljekara su čvrsto na istoj strani. Poruka? UPF nije samo malo loš za nas. To je strašno za nas. To ti se petlja u glavi, tera te na prejedanje i deblja te; doprinosi rastućoj stopi raka, dijabetesa, srčanih bolesti i moždanog udara – ranoj smrti svuda.

Počeli smo da jedemo supstance koje se "ne mogu čak ni nazvati hranom", kaže van Tulleken — "emulgatori, niskokalorični zaslađivači, stabilizatori, ovlaživači, jedinjenja ukusa, boje, stabilizatori boje, agensi za karbonat, agensi za učvršćivanje i sredstva za povećanje zapremine — i sredstva protiv povećanja zapremine" samo za početak. Fuj. Možda mislite da je ovo stvar vlade; u Velikoj Britaniji, sam dijabetes sada zauzima 10 odsto ukupnog budžeta NHS.

Ali, ako ste zainteresovani za ESG ulaganje, takođe biste mogli pomisliti da bi potpuna zdravstvena kriza koju su djelimično izazvale kompanije koje su najveći vlasnici u skoro svim globalnim portfeljima takođe bila stvar velikih timova za održivost koje sada zapošljavaju svi menadžeri fondova, posebno s obzirom na ugrađeni regulatorni rizik. Čini se da nije. Mnogo je naglaska na E u ESG-u kada su u pitanju prehrambene kompanije: emisije ugljenika (svako ima neto-nula put), dosta na biodiverzitetu, zagađenju i, naravno, integritetu lanaca snabdijevanja. Različiti predmeti su takođe navedeni pod S – zdravlje i bezbijednost, različitost i inkluzija i tako dalje.

Ali održiva hrana nije samo o tome gde se uzgaja i ko je uzgaja. Takođe se radi o tome šta konačni proizvod čini potrošaču. I bilo bi vam teško da pronađete često korišćenu metriku bilo gdje koja mjeri proizvodnju vrste hrane koja degradira zdravlje, preopterećuje zdravstvene usluge i smanjuje potencijal produktivnosti nacija (sve veći broj ljudi na listama čekanja NHS-a teško da pomaže Velikoj Britaniji da napreduje). Ovo je veoma važno S. Postoje neki nagoviještaji da ga finansijska industrija shvata. Nekoliko britanskih menadžera fondova se, kao dio Koalicije investitora za politiku britanske hrane (Investor Coalition on UK Food Policy), požalilo na neuspjeh vlade da napravi tabele kompanija koje proizvode najviše hrane sa najodvratnijim sastojcima. Aktivistička grupa ShareAction se bavila kompanijama poput Unilever Plc preko svog programa angažovanja za dugoročne investitore u zdravlje ljudi. A na samitu o ishrani za rast (N4G) u Tokiju 2021. godine, grupa investitora je zatražila da kompanije za hranu i piće razviju sistem za profilisanje nutrijenata kako bi definisali šta je zdravo, a šta nije.

Bloomberg

 

Za sada je ovo skoro samo priča, bez akcije. Investitori ESG-a moraju označiti kvadratiće, a još uvijek nema konsenzusa o tome šta bi to moglo biti - nema usklađenih, na dokazima zasnovanih metrika ESG ishrane, i svakako nijedne koje sve velike prehrambene kompanije koriste i prikazuju. Oni koji pokušavaju da mjere ne rade baš ono što želimo. Na primjer, Inicijativa za pristup ishrani ATNI Global Index (Access to Nutrition Initiative ATNI Global Index) ocjenjuje 25 najboljih proizvođača širom svijeta. Ali samo 35 odsto rezultata dolazi od samih proizvoda (ostalo je upravljanje, etiketiranje, marketing, itd.). Nestle SA je na vrhu, čak i nakon izvještaja iz 2021. da više od 60 odsto njegovih proizvoda ne ispunjava "priznatu definiciju zdravlja". Debeli i siti potrošači možda imaju ideje kako da to bolje urade. Možemo reći, na primjer, da ima određeni procenat prodaje od proizvoda sa više od četiri sastojka; rok trajanja više od mesec dana; ili pakovanje koje bi moglo da poremeti mikrobiom crijeva trebalo bi da bude loša oznaka u kvadratiću. 2022. godine, Nestle je dobio ocjenu AA od strane MSCI ESG Research. Da je ono što njeni proizvodi rade ljudima, a ne samo životna sredina, bilo toliko važno za MSCI, onda ne bi bilo toliko "A" (osim ako nije kupljeno strašno puno nutritivnih kredita, naravno).

Potrošači se brinu o ovim stvarima. Pretraga "Da li je aspartam u koka-koli nula?" porasla za 4900 odsto nakon izvještaja Svjetske zdravstvene organizacije koji sugeriše da je vještački zaslađivač kancerogen; sve veći broj menadžera fondova insistira da je i njima stalo. Dakle, vrijeme je da se o svemu ovome dobro razmisli – i da se založi za standardizovano obavezno otkrivanje podataka od prehrambenih kompanija. Veoma dobro (i očigledno dostojno) posvetiti vrijeme i trud za spasavanje planete. Ali ako su kompanije u koje ulažete odgovorne i za dugoročni pad zdravlja globalne populacije, koga zapravo spašavate?