Američki san nikada nije bio skuplji, a put do njega nikada nije bio podvrgnut strožijem "rešetanju". Nakon što je Donald Trump u septembru 2025. uveo uslov da se za određene nove H-1B vize - za kandidate koji su izvan SAD - priloži i uplati 100,000 dolara poslodavci su dobili poruku da ulazak globalnog talenta više nije samo pitanje papira, nego i budžeta.
Tržište je odgovorilo pragmatično, remote rad više nije samo alternativa za kancelarije već i filter za potencijalnu relokaciju na druga tržišta poput Amerike.
Kompanije sve češće koriste Balkan kao poligon za testiranje kompatibilnosti. Povjerenje se gradi na daljinu, a skupe vizne procedure pokreću tek kada se pokaže da kandidat isporučuje i da je rizik lošeg zapošljavanja sveden na minimum.
Kako vizni proces izgleda u praksi
Na toj raskrsnici između remote rada i imigracije nalazi se Migrate Mate, njujorška platforma koja povezuje zapošljavanje, rad na daljinu i vizne procese.
Migrate Mate danas ima više od 30.000 korisnika iz preko 100 zemalja, a pored poslova sa viznom podrškom, u svojoj bazi sadrži i oko 40.000 remote oglasa, uključujući približno 6.600 pozicija za softverske inženjere. Kompanija je u prvoj rundi finansiranja prikupila 3 miliona dolara, a sljedeća faza razvoja fokusirana je na digitalizaciju i pojeftinjenje viznih procedura.
Prema riječima osnivača i izvršnog direktora Mihaila Božića, kompanije se sve više udaljavaju od H-1B viza i okreću fleksibilnijim opcijama.
"Vidimo jasan pomak ka alternativnim vizama. Kompanije sve češće koriste J-1 i O-1 vize, jer su brže, fleksibilnije i finansijski održivije od H-1B modela", kaže Božić. Ipak, upravo tu počinje realnost koja se često izgubi u priči o "fleksibilnosti".
O-1 viza nije univerzalna alternativa - već opcija za mali broj ljudi. Američka imigraciona služba O-1 definiše kao vizu za osobe sa "izuzetnim sposobnostima" i traži dokaz "trajnog nacionalnog ili međunarodnog priznanja" kroz stroge kriterijume. U prevodu: za prosječnog softverskog inženjera O-1 je često nedostižna, pa "remote-to-relocate" model u praksi zavisi od toga da li kandidat zaista može da izgradi profil koji prolazi taj prag.
Slična ograničenja postoje i kod J-1: dio učesnika potpada pod pravilo 212(e) - obavezu dvogodišnjeg fizičkog boravka u matičnoj zemlji nakon programa, osim ako se ne dobije izuzeće (waiver). To znači da J-1 može biti brz ulaz, ali ne i siguran most ka H-1B, "green card" ili dugoročnom ostanku.
Mada ipak J-1 otvara mogućnost da kad je osoba fizički u Americi i uz specijalizovanu advokatsku pomoć lakše dostigne O-1 vizu i ispune sve rigorozne uslove, i takve usluge koštaju između 15 i 25 hiljada dolara.
Zato se "remote-to-relocate" sve češće svodi na hladnu matematiku troškova: remote kao probni rok prije nego što firma uopšte razmotri da li kandidat spada u mali krug onih za koje vrijedi pokretati složen i skup proces.
Balkan radi od kuće - ali zašto ga ima malo u "viznim" bazama?
U Hrvatskoj je 2023. 4,8 posto zaposlenih radilo od kuće, dok je u Sloveniji taj udio bio 6,4 posto (uz veći procenat onih koji rade od kuće povremeno) prema Eurostatu. U Srbiji je prema podacima Ankete o radnoj snazi za 2024. od kuće radilo 219.100 zaposlenih, što pokazuje da infrastruktura i navike postoje.
Ali kada se pređe iz "radim remote" u "idem ka relokaciji", Balkan u Božićevoj bazi ostaje gotovo nevidljiv: oko 0,4 posto korisnika dolazi iz regiona, što je statistička margina.
Pitanje je zašto.
Svi ovi razlozi objašnjavaju zašto remote prvo, a viza kasnije, postaje racionalan izbor.
Remote-to-relocate je realan model - samo mnogo selektivniji nego što zvuči, jer se na kraju lomi na dvije stvari: ko zaista može da prođe vizni prag i da li je firmi finansijski racionalno da taj prag plati.
.webp){kind=icon}
