Inflacijske ciljeve ne treba napustiti, već preoblikovati

Ako je ključni cilj centralnih banaka kontrola inflacije, ciljevi inflacije, odnosno ciljevi kretanja cijena bili su nezamjenljiv saveznik. Kako bi mogle da odgovore na izazove 21. vijeka i pomognu privredama da se sa njima nose, potrebno je preispitati njihovu korisnost.

Ovdje nije riječ samo o tome da li ih treba povećati ili smanjiti, već o pitanju da li mogu da se prilagode svijetu koji se poprilično razlikuje od onoga u kojem su nastali. Monetarne vlasti djeluju u okruženju koje se brzo mijenja i koje je teško predvidjeti. Lako ih mogu iz ravnoteže izbaciti poremećaji u globalnim lancima snabdijevanja, političke i javnozdravstvene krize, kao i promene na tržištu rada i u navikama potrošnje koje donosi veštačka inteligencija. Posljedica toga može biti ubrzanje inflacije ili suprotno – deflacija. Ciljevi će se sve češće promašivati. Veliki poremećaji u posljednje dvije decenije  (globalna finansijska kriza i pandemija) možda su bili samo uvod.

Monetarni čelnici, koji su već pod lupom zakonodavaca, trebalo bi jasnije da objasne ne samo kako će se cijene kretati prema njihovim osnovnim pretpostavkama, već i kako bi mogli da izgledaju alternativni scenariji.

Napetost između toga koliko treba pooštriti ili ublažiti monetarnu politiku kako bi se ostvario cilj (oko dva odsto za većinu centralnih banaka) nije nova, ali će se vjerovatno pojačati. Kako je jedan guverner američkih Federalnih rezervi primetio tokom rasprave o ciljevima inflacije 2007. godine, zvaničnici ne bi trebalo poslovne subjekte i potrošače "tući po glavi bejzbol palicom". Trebalo je da prođe još pet godina pre nego što su SAD uvele sopstvene ciljeve za postizanje stabilnosti cena.

Ciljevi inflacije uspešno su usmjeravali svjetsku privredu jer su pomogli da inflaciona očekivanja preduzeća i potrošača u razvijenim zemljama ostanu dobro usidrena. Od početaka na Novom Zelandu, formalne ciljeve široko su prihvatile centralne banke, uključujući Evropsku centralnu banku, Banku Japana, Banku Indonezije i Južnoafričku rezervnu banku. Njihovo ukidanje bila bi ozbiljna greška. Bez bolje alternative, privrede bi delovale naslijepo jer bi monetarna politika izgubila svoje uporište. Ciljevi pružaju referentnu tačku, baš kao što su to u prethodnim generacijama činili zlatni standard i državno upravljani devizni kursevi.

 

Međutim, potrebno ih je prilagoditi ako želimo da opstanu. Neka velika tržišta, uključujući SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo, već godinama bilježe rast cijena koji je neznatno iznad ciljanog nivoa. U evrozoni je inflacija primetno ubrzala od početka rata sa Iranom i sada je nešto ispod tri odsto.

Ograničavanjem inflacije na male iznose svake godine privreda može održivo da raste. Ali kako centralne banke mogu da ubede ljude da inflacija neće izmaći kontroli? Mora da postoji sistem, sa barem nekim čvrsto utvrđenim pravilima, a mora biti i lako razumljiv. Vjerodostojna komunikacija je ključna.

Kristin Forbes, profesorka na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT), predlaže jedno veoma korisno poboljšanje: određivanje prilično jasnog vremenskog okvira za vraćanje inflacije na ciljani nivo u slučaju dugotrajnog odstupanja. Banka Engleske najavila je da je spremna da vrati inflaciju na dva odsto u periodu od tri godine. Australijska rezervna banka istakla je da bi veoma agresivan niz povećanja kamatnih stopa mogao brzo da vrati rast cena na ciljani nivo, ali po cenu niske nezaposlenosti. Više centralnih banaka trebalo bi da razmotri jasno definisanje postepenog, ali sažetog vremenskog horizonta.

"Ne želite da budete odgovorni za ostvarivanje cilja svakog mjeseca kada globalni šok može da vas izbaci iz pravca", rekla mi je Forbes, bivša članica odbora Banke Engleske za kamatne stope. "Riječ je o pravcu kretanja inflacije, o putanji."

Zbog toga centralni bankari moraju biti posebno prilagodljivi; krize sa kojima će se suočavati neće biti samo domaće prirode. Uz tradicionalne zadatke finog podešavanja cena, sprečavanja recesija i odgovaranja na promene deviznog kursa, Jerome Powell, čiji je osmogodišnji mandat na čelu Feda završen u maju, suočio se sa pandemijom bolesti kovid 19, posledičnim skokom inflacije, ruskim napadom na Ukrajinu, sukobom na Bliskom istoku i Bijelom kućom koja je rušila ustaljene norme. Neki Powellovih izazova ponovo će se pojaviti.

Rigidne formule za određivanje kamatnih stopa, posebno ciljevi inflacije, mogle bi da izgube na značaju. Novi predsjednik Feda Kevin Warsh kritikovao je kreatore monetarne politike koji se usredsređuju na "dve cifre desno od decimalne tačke u poslednjoj objavi vlade". Ipak, naglasio je da je cilj dugogodišnja i teško izborena ambicija koju ne bi trebalo odbaciti pre nego što pobeda bude osigurana.

 

Stabilnost cijena, kako god je definisali, mora ostati sveti gral. Malo je stvari štetnijih za društvo od uverenja da će kupovna moć građana svake godine znatno oslabiti. Bez rasta prihoda, inflacija smanjuje sposobnost ljudi da obezbede hranu, stanovanje i odeću. Umerena inflacija je dobra stvar jer ukazuje na dinamičnu privredu. Međutim, ako je previsoka i traje predugo, ljudi bi mogli da izgube poverenje u osnovne finansijske i političke institucije. Srozavanje vrijednosti rimske valute često se povezuje sa propadanjem tog carstva, dok je Kina prošla kroz hiperinflaciju pre nego što su komunisti preuzeli vlast 1949. godine.

Na manje krvav način, godine dvocifrene inflacije oslabile su britansku laburističku vladu krajem 1970-ih i otvorile put dobu Margaret Thatcher. Danas su pritisci na životni standard ponovo dobili na značaju. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju široko nezadovoljstvo načinom na koji predsednik Donald Trump upravlja američkom privredom, posebno tvrdokornom inflacijom. Rast cena takođe je podstakao nezadovoljstvo vladajućim strankama u zemljama poput Australije.

Način na koji je izolovana zemlja došla do cilja od dva odsto, koji će postati merilo za druge centralne banke, bio je gotovo slučajan. Kada je inflacija konačno pala ispod 10 odsto, tadašnji novozelandski ministar finansija Roger Douglas upitan je 1988. godine u intervjuu sa novinarom da li je zadovoljan. Nipošto, odgovorio je – trebalo bi da bude nula ili između nule i dva odsto. "Većina ljudi u Rezervnoj banci mislila je da je to ludost", rekao mi je Don Brash, čelnik novozelandske centralne banke imenovan nedugo nakon toga. Međutim, zvaničnici su morali da pokušaju da to ostvare. "Na zaprepašćenje zaposlenih u Rezervnoj banci, uspjeli smo."

Ideja je imala i istaknute protivnike. Paul Volcker, cenjen zbog svoje uloge u slamanju dvocifrene američke inflacije početkom 1980-ih, smatrao je fantazijom ideju da se prava stopa može odrediti sa tolikom preciznošću. Alan Greenspan, koji ga je nasledio, bio je užasnut idejom uvođenja brojčanih ciljeva. Brinuo se da će izgubiti diskreciona ovlašćenja. Čak i nakon što se Federalni odbor za otvoreno tržište sredinom 1990-ih približio cilju od dva odsto, članovi su se obavezali na tajnost. Ben Bernanke, koji je kao predsjednik zagovarao veću otvorenost, konačno je javno objavio cilj više od deceniju kasnije.

Međutim, nikada nije trebalo da ciljevi budu nepromenljivi. U praksi se uglavnom određuju na osnovu prognoza, a ne samo posljednjih podataka koji mogu naknadno biti revidirani. Namjera je uvek bila da postoji određeni zaštitni prostor, odnosno mogućnost odstupanja koja bi omogućila reagovanje na rijetke šokove.

Promjene imaju svoje prethodnike. Na Novom Zelandu cilj je proširen na raspon između jedan i tri odsto u srednjem roku, pri čemu se sredina raspona smatra najpoželjnijom. U Ujedinjenom Kraljevstvu cilj je sa 2,5 odsto, koliko je iznosio u trenutku nezavisnosti centralne banke 1997. godine, smanjen na današnjih dva odsto. Postoji i sigurnosni mehanizam: ako inflacija premaši taj nivo, guverner Banke Engleske dužan je da napiše pismo Ministarstvu finansija u kojem objašnjava odstupanje i obavezuje se na povratak cilju.

Međutim, ni prevelika fleksibilnost nije korisna. Ljudi će se pitati da li ciljevi uopšte nešto znače. Trik nije u ograničavanju slobode govora kreatora monetarne politike, kako se čini da Warsh zagovara, već u jasnom prenošenju prave poruke o načinu na koji treba posmatrati te ciljeve. To bi trebalo da bude praćeno objašnjenjima razloga za odstupanje, njegovog očekivanog trajanja i mogućih scenarija. Treba li manje govoriti, kako preporučuje Warsh? Verovatno. Međutim, teško je objasniti fleksibilnost cilja, a da se pritom ne govori o vjerovatnoći njegovog ostvarivanja ili neostvarivanja.

Da li su centralne banke koje ciljaju inflaciju jednostavno imale sreće? Tokom 1990-ih naftne krize iz prethodne decenije počele su da jenjavaju, a ulazak Kine na globalno tržište drastično je smanjio troškove proizvedene robe. Organizovani rad izgubio je veliki deo nekadašnje moći: štrajkovi su manje remetili privredu, a rast zarada bio je umeren.

Okruženje za ostatak 21. vijeka biće zahtijevnije. Warshu, kao i onome ko sledeće godine naslijedi Christine Lagarde na čelu ECB, biće potrebni svi alati koji su im na raspolaganju. Inflacioni ciljevi ponovo mogu da dokažu svoju vrednost – ako budu, i tehnički i komunikacijski, prilagođeni novom dobu.