Kako je američki gas postao neizostavan za Evropu

Nekada je Evropa bila toliko samozadovoljna svojom energetskom bezbjednošću da je razmatrala zabranu uvoza američkog prirodnog gasa. To je bilo prije samo 10 godina, kada je ruski predsjednik Vladimir Putin još bio dobrodošao u Berlinu i Parizu, a gas njegove zemlje grijao evropske domove.

Od tada je Kremlj zaratio protiv Ukrajine, a američka industrija gasa iz škriljaca izvela je revoluciju koja je dva puta spasila Evropu, prvi put 2022. godine, a sada ponovo 2026. godine. Druga strana medalje? Kontinent danas kupuje veliku količinu američkog gasa, što otvara ključno pitanje sa energetskim, ekonomskim i diplomatskim posljedicama za Evropsku uniju (EU): kada mnogo postaje previše?

Bez pristupa ruskim gasovodima od 2022. godine i uz brzo opadanje domaće proizvodnje iz političkih i geoloških razloga,  Evropa se za snabdijevanje okrenula svjetskom tržištu tečnog prirodnog gasa (LNG). Prednost LNG-ja je u tome što se gas, kada se pothladi na oko minus 160 stepeni Celzijusa, pretvara u tečnost koja može da se utovari u tankere i šalje širom svijeta, veoma slično nafti, čime se uklanja potreba za gasovodima.

Tako američki LNG stiže do evropskih obala. A kontinent ga je uvozio sa velikim entuzijazmom. Od početka godine, Evropa je oko 59 odsto svog LNG-ja nabavila iz SAD, uz maksimum od 64 odsto u aprilu, kada joj je zatvaranje Ormuskog moreuza uskratilo snabdijevanje iz Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Dalje povećanje je vjerovatno kasnije ove godine, jer je Evropi potreban američki gas kako bi napunila skladišta pred zimu.

Bloomberg

Na velikim tržištima sirovina, oslanjanje na jedan izvor za više od 30 odsto do 40 odsto ukupnih kupovina nije uobičajeno; oslanjanje na jednog dobavljača za više od 60 odsto izuzetno je rijetko. Samo je na pojedinim nišnim tržištima nekih metala poput rijetkih zemnih elemenata, galijuma ili volframa, Evropa toliko zavisna od jednog izvora. Čak ni to nije bez zadrške; region troši novac i politički kapital kako bi smanjio tu zavisnost.

Iza zatvorenih vrata, evropski zvaničnici već neko vreme brinu zbog američkog LNG-ja. Zabrinutost je iz privatnih razgovora prešla u javnu debatu neposredno prije nego što su Izrael i SAD napali Iran 28. februara. "Znamo da ne možemo da se oslanjamo na ruski gas i da treba da pazimo da se ne oslanjamo previše na američki gas", rekla je Teresa Ribera, glavna zvaničnica EU za konkurenciju, u januaru. Nekoliko dana kasnije, evropski komesar za energetiku Dan Jorgensen bio je još eksplicitniji: "Rizikujemo da jednu zavisnost zamijenimo drugom."

Istorija se možda smiješi. Evropa je 2016. godine razmatrala da li da zabrani uvoz američkog LNG-ja, jer su se ljevičarski političari protivili procesu hidrauličkog frakturiranja, odnosno frakinga, potrebnim za eksploataciju geoloških formacija škriljaca. Francuski zvaničnici otišli su toliko daleko da su dvema velikim komunalnim kompanijama, Engie SA i Electricite de France SA, rekli da prestanu da sklapaju ugovore sa američkim dobavljačima. "Pravno ću ispitati kako možemo da zabranimo uvoz gasa iz škriljaca i, u svakom slučaju, te kompanije će morati da se okrenu drugim tržištima kako bi uvozile samo konvencionalni gas", rekla je Ségolène Royal, tadašnja francuska ministarka energetike, poslanicima u maju 2016. godine.

Premotajmo unaprijed deceniju. Evropa troši više američkog gasa nego ikada. Debata iz 2026. godine o tome da li Evropa treba da ograniči uvoz američkog LNG-ja zamrla je samo nekoliko dana nakon što je postala javna. Čim je izbio rat u Iranu, Evropa je ponovo počela da brine zbog snabdijevanja gasom, ovog puta sa Bliskog istoka. Američki LNG postao je olakšanje, a ne problem. Sada kada se rat završava, Brisel mora iznova da sagleda odakle danas dobija energiju i odakle će je dobijati u budućnosti.

Ovdje pomaže da se definiše šta problem jeste, a šta nije. Iako EU kupuje oko 60 odsto svog tečnog gasa iz SAD, ukupno tržište gasa je šire. Kada se uključe isporuke gasovodima iz zemalja poput Norveške, Alžira, Libije i Azerbejdžana, udio SAD u ukupnom snabdijevanju gasom pada na oko 26 odsto - i dalje je to značajan udeo, ali ispod udjela od 40 odsto koji je ruski gas, putem gasovoda i LNG-ja, nekada imao.

Bloomberg

Iz političke perspektive, američki predsjednik Donald Trump možda je široko nepopularan u Evropi, ali on nije Putin, a Bijela kuća nije Kremlj. Ni američka LNG industrija, koja je u potpunosti u privatnom vlasništvu, nije uporediva sa Gazprom PJSC, ruskim državom kontrolisanim gasnim gigantom. Američki LNG nije isto što i ruski gas iz gasovoda: ruski gas iz gasovoda ne nudi nikakvu fleksibilnost ako prodavac zatvori ventile; dok isporuke prvog takođe mogu biti obustavljene, mnogo ih je lakše nadomjestiti sa globalnog tržišta, pod uslovom da je Evropa spremna da ponudi više od svakog drugog kupca.

Sa ekonomske tačke gledišta, tržište određuje tokove, a ne vlade. "Ako američki LNG dolazi u Evropu, to je zbog osnovnih ekonomskih zakonitosti: iz ugla cijena, Evropa je najbolje odredište za američke proizvođače", kaže Anne-Sophie Corbeau, stručnjak za gas u organizaciji Center on Global Energy Policy u Njujorku.

Ipak, stručnjaci za energetsku bezbjednost kažu da je najefikasnije sredstvo protiv prekida snabdijevanja "raznovrsnost, raznovrsnost i raznovrsnost". Iz tog ugla, Evropa se previše oslanja na jedan izvor. Šta bi moglo da pođe po zlu? Prevelika zavisnost daje Vašingtonu diplomatsku polugu u svim vrstama pregovora sa Briselom, prije svega u razgovorima o trgovini i energetskoj regulativi. Ali opasnost je manje u tome da Trump zabrani izvoz LNG-a ili uvede izvozni porez, a više u inherentnom riziku kupovine tolikog gasa iz nekoliko izvoznih postrojenja, od kojih se gotovo sva nalaze u neposrednoj geografskoj blizini duž američke obale Meksičkog zaliva u Teksasu i Luizijani. Zamislite da uragan pogodi taj region, na isti način na koji je nekoliko oluja, Katrina i Rita 2005. godine, kao i Gustav i Ike 2008. godine, oštetilo američke rafinerije nafte.

Rješenje je diverzifikacija, udaljavanje od američkog LNG-ja i udaljavanje od samog LNG-ja. Ovo drugo znači podršku domaćem evropskom gasu, uključujući priobalnu proizvodnju u Sjevernom moru i kopnenu proizvodnju putem frakinga, kako region ne bi morao toliko da uvozi, povećanje izvora obnovljive energije, posebno solarne i energije vetra uz baterije, i, iznad svega, povećanje proizvodnje nuklearne energije. Prvo znači kupovinu LNG-ja od alternativnih dobavljača. Evropa ima hendikep: Mnoge zemlje odbijaju da potpišu dugoročne ugovore potrebne za obezbeđivanje tih isporuka. Ipak, dovoljno novih projekata, na mestima poput Kanade i Afrike, počinje sa radom kako bi Evropi ponudilo alternative.

U idealnom slučaju, Evropa bi trebalo da smanji udio američkog LNG-ja ka bezbjednijim nivoima, svakako ispod 50 odsto. Međutim, pod sadašnjim tržišnim i političkim silama, rizik je da se dogodi suprotno. Evropa je obećala Trumpu da će kupovati još više američkih roba; zabranjuje ruski LNG od 2027. godine, a isporuke iz Katara i UAE i dalje djeluju neizvjesno. Ako region ne bude pažljiv, mogao bi se u ne tako dalekoj budućnosti oslanjati na SAD za više od 75 odsto svog LNG-ja.