.webp){kind=icon}
Rusija je uložila skoro 50 godina u izgradnju energetske infrastrukture ka Evropi. Predsjednik Vladimir Putin ga je uništio za manje od 50 sedmica. Pronalaženje zamjene biće gotovo nemoguće.
Dok je Moskva pronašla alternativna tržišta za svoju sirovu naftu, uglavnom u Indiji, promjena tržišta za naftne derivate i, još više, za prirodni gas biće mnogo teže i trajaće godinama uz visoku cijenu. I sve to ako je uopšte moguće pronaći nova tržišta dok se svijet sve više okreće od fosilnih goriva.
Malo po malo, posle 24. februara prošle godine, kada je Rusija napala Ukrajinu, nestalo je tržište koje je dnevno trošilo skoro 2,5 miliona barela nafte, oko milion barela naftnih derivata i oko 155 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Za nekoliko dana, 5. februara, počinje i embargo na ruske naftne derivate.
Bloomberg
Rusija je praktično izgubila tržište svog prirodnog gasa u Evropi. Ogromna mreža gasnih polja i gasovoda razvijena po cijeni od stotine milijardi dolara od kada je prva pošiljka gasa prešla granicu Austrije 1968. godine je odbačena.
Prema procjeni iz 2017. godine, 100 milijardi dolara uloženo je u razvoj rezervi gasa na poluostrvu Jamal, od kojih je većina bila namijenjena Evropi, uključujući gasovode ispod Baltičkog mora.
Investicija je trebalo da se udvostruči do 2025. godine, a sada je sve suvišno.
Vjerovatno je da će Rusija sačuvati neki oblik energetske saradnje sa Evropom čak i nakon završetka rata, ali je malo vjerovatno da će EU ikada dozvoliti da bude zavisna od ruskog gasa kao što je bila donedavno.
Ruske naftne kompanije uspjele su da prebace zalihe sirove, prvenstveno zahvaljujući žednim indijskim rafinerijama koje traže jeftinu naftu. Ovo je, naravno, imalo značajnu cijenu, jer je Rusija morala da pristane na popust od oko 40 odsto ili oko 35 dolara po barelu.
Krajem prošle godine ruska burad činila je oko četvrtinu indijskog uvoza, zamjenjujući tradicionalne dobavljače sa Bliskog istoka kao što su Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija ili Ujedinjeni Arapski Emirati.
Izvoz sirove nafte na novo tržište je jedno, a izvoz naftnih derivata je sasvim druga stvar. Sigurno će postojati zemlje koje će htjeti da kupuju jeftiniji ruski dizel izvozeći sopstveni u Evropu, ali će i one tražiti dovoljno velike popuste da se ova trgovina isplati.
Međutim, nafta i naftni proizvodi imaju veliku prednost u odnosu na gas. Lako se mogu transportovati morem.
Više od 55 godina Rusija gleda na Zapad kao na kupca gasa. Sa Evropom je povezana hiljadama kilometara gasovoda.
I Rusija je u posljednjoj deceniji počela da se okreće ka istoku, odnosno Kini, za izvoz gasa. Ali taj gas dolazi iz novih nalazišta skoro 2.000 kilometara istočno od polja Jamala koja su nekada snabdijevala Evropu, a sada su nedovoljno iskorišćena.
Postoje ograničenja za mogućnost prodaje gasa Pekingu. Iako su energetske potrebe Kine ogromne, vjerovatno će Kina paziti da ne ponovi grešku Evrope u vezi sa prevelikom zavisnošću od Moskve.
Stoga će Rusija tražiti druga tržišta osim Kine, što bi opet mogla da bude Indija, ali bi transport prirodnog gasa u Indiju bio još složeniji postupak od isporuke Kini. Naime, trasa bi morala da prođe kroz neke od najviših planina na svijetu ili da prođe kroz Avganistan i Pakistan.
Putinov rat u Ukrajini koštao je Rusiju evropskog energetskog tržišta. Kakvo god približavanje Moskve i Evrope da se desi u budućnosti, izvesno je da će Rusi morati da računaju troškove rata za generacije koje dolaze.
