Jamie Dimon je sasvim u pravu kada proziva Evropsku uniju

Od svih američkih uvreda koje su se obrušile na Evropu posljednjih nekoliko dana (od smiješnih tvrdnji Elona Muska o cenzuri u Briselu do upozorenja Trumpove administracije o civilizacijskom uništenju), one od šefa kompanije JPMorgan Chase & Co vjerovatno su najoštrije. Evropa ima "pravi problem", rekao je Jamie Dimon tokom vikenda i naveo tri glavna: birokratiju usmjerenu protiv poslovanja, unutrašnju fragmentaciju i nedostatak inovacija. "Slaba Evropa je loša za nas (u SAD)", upozorio je.

Dimon nije prvi bankar koji se žali na birokrate. Finansijeri stalno lobiraju kod vlada za labaviju regulaciju. Međutim, on nije ideolog koji skuplja poene poput JD Vancea. U pravu je po pitanjima koja postavlja. Prošlo je više od godinu dana otkako je Mario Draghi rekao gotovo istu stvar kako bi trgnuo Evropu iz pada produktivnosti i stagnirajućeg rasta u sve neprijateljskijem svijetu, gdje stare trgovinske veze ne znače ništa. Od tada, muk. Unutrašnja neslaganja, institucionalna inercija i izrada budžeta po principu "osiromaši susjeda" ostavili su Draghijeve pozive za 800 milijardi evra novih ulaganja, agilniju industrijsku politiku i integraciju tržišta kapitala u stagnaciji.

Nedostatak hitnosti je očigledan. Iako je Evropa postigla napredak u odbrani, s obzirom na to da su zemlje Evropske unije gotovo udvostručile vojne izdatke od 2021. zbog agresivne Rusije i nepouzdanog američkog saveznika, gubi tlo pod nogama na drugim frontovima. Kineski izvoz nadmašuje izvoz EU, što šteti rastu i ubrzava deindustrijalizaciju.

U međuvremenu, fragmentisana evropska tržišta kapitala šalju stotine milijardi ušteđevine građana u SAD svake godine. Mnogi obrazovani Evropljani ih slijede. Dostupnost rizičnog kapitala u SAD tri puta je veća nego u Evropi, dok veliki troškovi restrukturiranja čine velike evropske kompanije manje sklonim da troše velika sredstva na vrstu istraživanja i razvoja koja bi mogla transformisati njihovo poslovanje.

Depositphotos

 

Nemogućnost suočavanja sa spoljnim pritiscima, posebno onima iz SAD-a, nije pomogla. Uprkos tome što nije uspio da pronađe onih 800 milijardi eura za Draghijev plan, EU je nekako čarobno prikupila mogućih 600 milijardi dolara za američka ulaganja do 2028. u sklopu svog "sporazuma" s Trumpom o carinama od 15 odsto. Iznuđivanje tu nije stalo; Bijela kuća je odlučna da prisili EU da ublaži svoju tehnološku regulaciju.

Čini se da snažno naoružavanje djeluje i nije samo Dimon taj koji uočava slabost: anketa provedena u novembru među više od 9.500 Evropljana u devet zemalja, koju je objavila kompanija Grand Continent, pokazuje da dvije trećine ne vjeruje Briselu da će braniti njihove ekonomske interese. A samo 10 odsto vidi Donalda Trumpa kao "prijatelja" Evrope.

Može li se prekinuti ciklus neaktivnosti? Pred nama su dva neposredna testa. Jedan je spremnost na razbijanje tabua kako bi se finansirala Ukrajina u iznosu od 90 milijardi evra, bilo putem zajedničkog zaduživanja EU ili kolateralizovanjem milijardi evra zamrznute ruske državne imovine koja se drži u Euroclearu. Drugi je spremnost na suprotstavljanje ekonomskom maltretiranju, bilo da se radi o Musku i tehnologiji ili Kini i rijetkim zemnim metalima. EU već ima snažno oružje u svom instrumentu za borbu protiv prinude, koji joj omogućava da uzvrati stranim trgovinskim ucjenjivačima putem odmazdnih carina ili sličnih mjera. Vrijeme je da Evropa odlučno pokaže da želi sjediti za stolom, a ne biti na jelovniku.

Dugoročno gledano, Evropa mora odgovoriti na dobronamjerna upozorenja Dimona i drugih osmišljavanjem plana za budućnost jedinstvenog tržišta koji se ne odnosi samo na smanjenje birokracije.

Ako veličina EU i njeno prekomjerno komplikovano upravljanje koče integraciju i ulaganja, zašto ne bismo slijedili primjer fleksibilnijeg modela "koalicije voljnih" koja trenutno podržava Ukrajinu? Zakoni EU već dopuštaju "poboljšanu saradnju" u kojoj najmanje devet država članica produbljuje veze bez čekanja na druge. To se već koristilo za putovanja bez viza i evropske patente. Manje podskupine takođe mogu pokrenuti zajedničke prekogranične projekte u oblastima poput energetike ili infrastrukture uz podršku javnog finansiranja.

 

Zajednički finansiran podsticaj za ulaganje u nuklearnu energiju, industrijsku politiku i odbrambenu tehnologiju trebao bi da bude na dnevnom redu takve koalicije. Francuska i Njemačka moraju da budu u njenom središtu, a Italija i Poljska takođe. Uprkos opravdanom tmurnom raspoloženju oko evropskog projekta, predstava još nije gotova. Krajnja desnica postiže značajne izborne rezultate gotovo svugdje, ali čini se da je dosegla svoj maksimum na oko 30 odsto.

Poruka njemačkog Friedricha Merza i francuskog Emmanuela Macrona da će učiniti "sve što je potrebno" mogla bi odgovarati ovom istorijskom trenutku. Dok se evropske elite potpuno ne probude, očekujte da će Dimon nastaviti da govori ono što oni ne žele da čuju.